Slušam korake kako odzavnjaju o pločnik.
Gazim lagano nogu pred nogu.
Brojim svaki napravljen korak,
vreme sam odavno prestao da brojim.


Stojim neustrašivo i  čekam sledeći trenutak.
Strah sam zboravio negde u prošlosti
Kada sam prestao da imam šta izgubiti.
Kada sam skinuo lance sa sebe.

Ljudi me gledaju s prezirom svojim
jer nisam nimalo kao oni.
u tom preziru kriju zavist,
jer sloboda je moje ime.

Ne razumeju oni to što ja jesam,
u ćeliji trče od zida do zida.
Slušaju slepo naredbe u strahu
da iz zatvora ne budu izbačeni.

Sve što znaju plod je mašt
 nekog sasvim drugog čoveka.
Kutija je uvek zatvorena
i od zidova ne vide dalje.


Moj dom je veoma daleko
za mene oni su tačka.
Za njih ja sam odpadnik,
prljavština što živi u ćošku.

Moje granice ne postavlja čovek,
već ih ja biram za sebe.
Sopstvena pravila ja pišem
i nosim ih sa sobom u džepu.

Okovi njihovi njima su dragi
sa ponosom svuda ih nose i
njima se međusobno hvala
dok mrze svakog ko bez njih postoji.

Sloboda , to je moje ime.
Tu reč ni razaznati ne mogu
ti zatvorenici sopstvenih umova.
Ona je za njih samo pojam.


Možda sam gladan i umoran
možda sam prljav i promrznut.
Možda sam čudan i izopšten,
Ali sam zauvek slobodan.